Posted by : 
Zašto je ključno da razumemo da je SVAKO DETE JEDINSTVENO
U prvim nedeljama nakon rođenja, mnogi roditelji primete isto, jedna beba se lako umiri na rukama, druga vrišti čim oseti promenu položaja. Jedna zaspiva čim čuje nežnu muziku, druga se budi na najmanji šum. Jedna uživa u kupanju, druga se grči od dodira vode.
Često se ovo pripisuje „temperamentu“, ali stvarnost je i dublja i preciznija, iza ponašanja stoje senzorne preferencije i tolerancije – jedinstveni neurološki obrazac svakog deteta.
Razumevanje ovih razlika donosi jasnoću u situacijama koje do tada izgledaju haotično. Zašto dete „ne može da se smiri“, zašto „stalno traži akciju“, zašto izbegava dodir, zašto „previše reaguje“ na zvuke ili svetlo. Kada roditelj razume kako dete prima i obrađuje informacije iz čula, dobija mapu – strukturu – način da razume šta se zapravo dešava u pozadini ovakvih ponašanja.
U ovom tekstu naučićete kako da prepoznate senzorne obrasce kod svog deteta, kako utiču na regulaciju, pažnju, emocije i aktivnost, šta je normalno, šta je očekivano, a šta je signal da treba dodatno pratiti razvoj. I najvažnije, shvatićete zašto je prepoznavanje individualnih razlika prvi korak ka responzivnom roditeljstvu.
Šta su zapravo senzorne preferencije i tolerancije?
Senzorne preferencije i tolerancije su jedinstvene karakteristike nervnog sistema koje određuju:
- kako dete prima informacije iz čula
- koliko mu treba stimulacije da ih uopšte registruje
- kada postaje preplavljeno
- koliko brzo može da se vrati u ravnotežu
- kako izgleda njegova spontana reakcija na svet oko sebe
Drugim rečima, senzorna obrada je filter kroz koji dete doživljava svet a taj filter nije isti kod svakog deteta.
Neka deca imaju visok prag tolerancije i „treba im puno“ da registruju dodir, zvuk, kretanje. Druga imaju nizak prag i reaguju na najmanji stimulans. Većina je negde između – ali i u okviru „između“ postoji mnogo nijansi.
Razumevanje ovog filtera pomaže roditeljima da shvate ponašanje, da prepoznaju šta je signal, šta je reakcija na stimulans, a šta je poziv za podršku.
Senzorna pobuđenost određuje kako dete ulazi u interakciju sa svetom
Pobuđenost određuje nivo budnosti i spremnosti na interakciju. Ako je dete suviše pobuđeno ili premalo pobuđeno, nijedna druga funkcija (pažnja, emocije, ponašanje) ne može da bude stabilna.
Zašto je ovo važno?
Ako je pobuđenost van optimalnog okvira, dete će imati teškoće u uspavljivanju, hranjenju, smirivanju, regulaciji, pa kasnije i u pažnji i učenju. Preko 70% „problematičnog ponašanja“ u ranom uzrastu zapravo je znak neprilagođene pobuđenosti, a ne neposlušnosti kako se najčešće tumači.
Ako je na pr. beba u „aktivnom budnom“ stanju i pokušavamo da je uspavamo, frustracija raste i kod nje i kod roditelja. Ako je u „mirnom budnom“ stanju, uspavljivanje će se desi lakše jer je nervni sistem u optimalnom stanju, telo je spremno za spavanje.
Kada roditelji nauče da prepoznaju različita stanja pobuđenosti opisanih od strane neuronaučnika, jasno im je kada je vreme za kontakt, kada za hranjenje, a kada za pauzu.
Kako senzorne informacije oblikuju detetovu sposobnost fokusiranja
Pažnja ne znači samo „da li dete sluša“, već kako njegov nervni sistem filtrira informacije iz okruženja.
Zašto je ovo važno?
Većina roditelja brine da dete „nema pažnju“, ali 60% dece koja deluju „nepažljivo“ zapravo ima specifične senzorne preferencije koje određuju kada mogu, a kada ne mogu da se fokusiraju.
Beba koja je „vizuelno orijentisana“ može da se smiri gledajući vrtešku. Ali ako se istovremeno uključi i muzika, kombinacija auditivnog i vizuelnog stimulansa može da izazove preplavljenost. Rezultat je plakanje, okretanje glave, odbijanje kontakta.
Kada roditelji razumeju da pažnja nije karakterna osobina, već neurološki proces u stalnoj interakciji sa okruženjem, počinju da posmatraju dete sa više razumevanja i manje očekivanja. I tada se, prvi put, javi rečenica: „Sad mi je sve jasno – nije da neće, nego ne može u tom trenutku.“
Senzorna integracija kao osnova emocionalne reakcije
Emocionalne reakcije deteta nisu samo „raspoloženje“, već odgovor na to kako mozak interpretira senzorne informacije.
Zašto je ovo važno?
Roditelji često misle da dete preteruje, da je „razmaženo“ ili „dramatično“, ali emocije su zapravo realan pokazatelj kako dete doživljava stimulacije. Kod dece sa senzornom preosetljivošću, emocionalne reakcije se brže javljaju, intenzivnije su i dete ih teže reguliše.
Ako se dete rasplače kada čuje iznenadnu buku, to nije strah „bez razloga“. To je signal da auditivni sistem obrađuje zvuk kao pretnju.
Ako dete reaguje smehom i uzbuđenjem na ljuljanje, to znači da vestibularni sistem traži dodatnu stimulaciju.
Kada roditelji počnu da posmatraju emocije kroz prizmu senzorne integracije, dobijaju objašnjenje koje ne osuđuje ni dete ni njih. Pojavljuje se prostor za razumevanje i povezivanje.
Kako senzorna obrada utiče na angažovanje u igri i svakodnevnim zadacima
Način na koji dete pokreće svoje telo, istražuje prostor, uključuje se u igru i izvršava zadatke oblikovan je senzornim obrascima.
Zašto je ovo važno?
Deca koja imaju nesklad u procesiranju senzacija često imaju teškoće da se uključe u igru, stiču veštine sporije ili u nekim fazama deluju anksiozno.
Oko 30% dece u ranom uzrastu pokazuje znakove senzo-motoričkih izazova, ali većina ostaje neprepoznata jer se ponašanja pogrešno tumače kao „lenjost“, „upornost“ ili „tvrdoglavost“.
Dete koje izbegava ljuljašku možda je preosetljivo na vestibularne stimulacije.
Dete koje ne podnosi blizak kontakt, ne želi da se grli, mazi, možda ima taktilnu preosetljivost.
Dete koje stalno skače, penje se i traži kretanje možda traži pojačanu proprioceptivnu stimulaciju.
Kada roditelji vide da aktivnost nije „slučajna“, već deo senzornog profila, uviđaju u tome smisao I dobijaju osećaj kontrole. To je trenutak kada „kao da se sve složilo“, počinju da razumeju ponašanje deteta.
Zašto je rano prepoznavanje ključno: most između detetovog kapaciteta i zahteva okruženja
Rano prepoznavanje senzornih obrazaca ne služi da bi dete dobilo „etiketu“, već da bi roditelj dobio kompas.
Zašto je ovo važno?
Ako prepoznamo senzorne izazove na vreme, možemo da podržimo razvoj tamo gde je detetu najteže.
Ako prepoznamo senzorne snage, možemo da ih koristimo kao resurs za učenje, samoregulaciju i igru.
Dete koje ne voli lagani dodir bolje reaguje na čvršći, predvidljiviji pritisak (proprioceptivna stimulacija).
Beba koja plače zbog buke, može da se umiri u prostoru sa kontrolisanim auditivnim podražajima.
Dete koje se stalno „vrti“ može da koristi proprioceptivne aktivnosti da smanji pobuđenost.
Razumevanje senzornog profila deteta vodi ka jasnijim odlukama, kada treba pružiti stimulaciju, kada je smanjiti, kada stati, kada sačekati, kada ponuditi kontakt, a kada dati prostoru da se dete smiri.
To je suština responsivnog roditeljstva.
Ako želiš da dobiješ još ovakvih uvida, praktičnih primera i stručnih objašnjenja o trudnoći i ranom roditeljstvu, prijavi se na naš newsletter na www.responzivnoroditeljstvo.com
