Nakon trudnoće I porođaja sledeći faktor koji će uticati na razvoj deteta je njegovo okruženje. Bebe su kompetentne odmah nakon rođenja, ne samo da su svesne okruženja već pokazuju i spremnost da se sa njim susretnu. Prva interakcija sa okruženjem je interakcija sa roditeljima. Responzivnost roditelja za signale koje dete šalje je ključna za detetov dalji razvoj.

U današnjem društvu koje je uglavnom usmereno na postignuća, može se dogoditi da roditelji pod pritiskom zbog brige za detetovu budućnost – pretvore dete u objekat svojih očekivanja, ličnih ciljeva I interesa, a time I u objekat svojih vaspitnih, obrazovnih I ostalih prema uspehu orijentisanih mera.

Sva istraživanja pokazuju da roditelji danas imaju povećanu potrebu za informacijama u svim periodima detetovog razvoja. Buran period trudnoće i prvi meseci sa bebom pružaju roditeljima jedinstvenu priliku da se promene i razvijaju. Jedna od prvih obaveza roditelja jeste da nauče da prepoznaju i predvide stanja svesti svoje bebe kako bi znali da li je ona spremna – za hranjenje, spavanje ili interakciju.

Novorođenče je opremljeno visokopredvidljivim odgovorima i na pozitivne (odgovarajuće za bebu) I na negativne ( neodgovarajuće ili opterećujeće) stimulanse iz spoljnog sveta. Ti odgovori, zauzvrat, oblikuju odgovore onoga ko brine o bebi  da bi uspostavio sistem uzajamnog feedbecka koji odgovara bebi.

Prvi sati po rođenju kao i drugi periodi u kojima su promene brze, mogu se posmatrati kao „ključne faze“. To su periodi u kojima kod odojčeta i roditelja postoji visok nivo energije da se prihvate znaci koje oni jedno drugom šalju, kao i za uzajamno prilagođavanje. Kod beba rođenih u terminu to se dešava u prvih 7 do 10 dana. Pri pažljivom posmatranju kod nekih beba se mogu uočiti fini, meki znaci, kao što su hipersenzitivni odgovori u ponašanju ili problem u organizaciji stanja, koji ukazuju na to da je potrebna posebna pažnja i briga o detetu.

Posao roditelja je da nauče kako da snize sopstveni input da ne bi ugrozili finu ravnotežu kod bebe i kako da usaglase sopstveno ponašanje sa specifičnim individualnim pragovima osetljivosti svoje bebe. Ovo je PRVI KORAK u učenju načina na koji treba negovati bebu. Jer interakciji nije važno samo ono što partneri rade, već i kako to rade – pošto kvalitet ljudskih interakcija može da budu važniji od toga šta se dešava.

Saznanja koja danas imamo utiču na način ophođenja I bavljenja decom

Od rođenja dete traži saradničku komunikaciju kako bi napredovalo. Kada se beba nasmeši i ispušta nežne zvuke, brižni roditelji reaguju tako da se isto nasmeše detetu i oponašaju neke od zvukova, a onda stanu i čekaju da dete ponovo odgovori.

Poruka koju dete šalje nije uvek očigledna i roditelj mora da „dekodira“ tu poruku da bi je razumeo. Čak i ako ne možete odmah da pronađete smisao u dečijim porukama, budite strpljivi, jer deca samo pokušavaju da zadovolje svoje potrebe na najbolji mogući način u tom trenutku.

Kada se govori o uticaju roditelja na dete i njegov razvoj, savremeni stavovi odbacuju postojanje jednosmernog uticaja roditelja na dete već se posmatra važnost međusobnog uticaja u kontekstu šireg socijalnog okruženja. Jer kao što roditelji utiču na dete tako i dete utiče na roditelje, odnosno povratno reaguju na karakteristike i ponašanje koje dete ispoljava. Samo rođenje deteta kao i njegov temperament u velikoj meri će promeniti već postojeći odnos partnera i uvešće ih u potpuno nove uloge roditelja.