Majčinstvo – proces učenja i transformacije
Majka se ne rađa kao majka. Materinstvo je iskustvo koje se, baš kao i trudnoća, mora naučiti i razvijati.
Ukoliko posmatramo porođaj kao jedno životno putovanje, pripreme za porođaj predstavljaju plan puta koji budući roditelji pažljivo osmišljavaju, korak po korak. Tokom četrdeset nedelja trudnoće, rast i razvoj deteta prate i unutrašnje promene kod majke – njena slika o sebi kao roditelju se oblikuje paralelno sa bebom.
Rođenje je podjednako intenzivan događaj za dete kao i za majku. Dolazi do potpune promene uslova – dete više ne lebdi u toploj i zaštitnoj plodovoj vodi, već se suočava sa hladnijim vazduhom, jakim svetlom, pojačanim zvucima. Njegova čula – sluh, vid, miris i ukus – odjednom dobijaju nove, potpuno drugačije informacije.
Na telesnom planu, promene su još izraženije. Presecanjem pupčane vrpce dete prelazi sa pasivnog na aktivno obezbeđivanje kiseonika putem disanja. Svi unutrašnji organi moraju se adaptirati na samostalno funkcionisanje. Ishrana više nije automatski obezbeđena – dete mora da signalizira glad i aktivno učestvuje u zadovoljenju svojih potreba.
Na psihološkom planu, iz „večitog sada“ unutar materice, dete polako počinje da razvija osećaj za prostor i vreme. Proces rađanja je sam po sebi izvor intenzivnih senzacija – ritmični pritisci, prolazak kroz uzak porođajni kanal, osećaj bespomoćnosti i, na kraju, prodor svetlosti koji deluje nepojmljivo – ali beba uspeva da ga prođe, svojim naporom i uz podršku.
Sam čin rađanja, koji ni fiziološki ni emocionalno nije blag proces, predstavlja snažan stres i za majku i za dete. Sa stanovišta deteta, rođenje često predstavlja šok. Način na koji se porođaj odvija, kao i metoda koja se primenjuje, mogu znatno uticati na to da li će ovaj događaj ostaviti dublji psihološki trag.
Kada porođaj započne, žena mora biti spremna da stvori novu vrstu veze – da postane potpuno prisutna i otvorena da „uđe u bebin svet“, da oseti i prepozna njegove potrebe.
Neki od ključnih zadataka s kojima se majka suočava nakon rođenja deteta uključuju:
Nagli prekid osećaja stopljenosti sa plodom i raskid sa fantazijama celovitosti i svemoći koje trudnoća nosi;
Prilagođavanje na stvarnu bebu koja može izgledati strano i nepoznato;
Razliku između zamišljenog, idealnog deteta i osobina stvarnog deteta;
Prevazilaženje straha od toga da će nenamerno povrediti svoje bespomoćno dete.
Majka mora da nauči da toleriše i čak da uživa u velikim zahtevima koje pred nju postavlja potpuno zavisna beba – posebno u snažnim oralnim potrebama koje ona zadovoljava svojim telom, prisustvom, dodirom.
Ovo je dubok psihološki preokret. Gotovo potpuna „unutrašnja reorganizacija“ – stari obrasci mišljenja, odnosa i predstava o sebi se preispituju i menjaju.
Dok majka proživljava radost rađanja, dete istovremeno prolazi kroz izuzetno težak prelaz. Njegova fiziologija i biohemija se dramatično menjaju. Iz sigurnosti majčinog tela, dete se suočava sa svetom koji je svetao, hladan, bučan – svet koji više ne pruža poznatu mekoću, toplinu i ritam koji su ga umirivali.
Ovo iskustvo je često opisivano kao „trauma rođenja“. Iako nisu sve teorije o prenatalnom životu, rođenju i postnatalnom razvoju naučno potvrđene, značaj ovog perioda ne može se zanemariti – jer on postavlja temelje za dalji psihološki, emocionalni i fizički razvoj deteta.
Snežana Milanović
diplomirani fizioterapeut
SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut
