Bebe od samog rođenja poseduju organizacione obrasce ponašanja – gledanje, sisanje i plakanje, kojima nadgledaju i istražuju okolinu. Najvažniji oblik komunikacije sa roditeljima za novorođenče je plakanje.
Teorija učenja naglašava da plakanje brzo dolazi pod kontrolu detetove volje. Kada se to dogodi, ono postaje promenljivo i pod uticajem je posledica do kojih dovodi – znači da je moguće usloviti ga. Ako detetovo plakanje dovede do prisustva osobe koja se o njemu brine, dete može naučiti da koristi plač ciljano, kao način da neko dođe i odgovori na njegove potrebe.
Da bi plač služio kao način komunikacije, neophodna su dva uslova:
- Različite vrste plača treba da budu posledica različitih stanja. Deca plaču drugačije kada su gladna, boje se ili ih nešto boli. Varijacije u plaču mogu preneti i druge poruke. Sa povećanjem visine tona, odrasli percipiraju detetov problem ozbiljnije i brže reaguju.
- Odrasli koji sluša plač mora da razlikuje jednu vrstu plača od druge. Istraživanja pokazuju da odrasli intuitivno mogu dobro da tumače detetov plač, a ta sposobnost se zasniva i na iskustvu.
Komunikacijska uloga plakanja ima elemente izražavanja urođenih potreba, ali i elemente uticaja vaspitanja. U početku, plakanje je inicirano unutrašnjim podražajima (glad, žeđ), ali i spoljašnjim (mokre pelene), kao i različitim stanjima kada beba oseća nelagodu.
Kod sasvim male bebe ne može se govoriti o funkciji plakanja da prizove majku, ali činjenica je da se to dogodi i da vremenom dete nauči da na taj način može da je dozove. Iskustvom, roditelji postaju sve precizniji u čitanju bebinih signala, a dete koristi plakanje kao sredstvo kojim kontroliše majčinu pažnju i brigu.
Nakon rođenja, majka i beba komuniciraju na osnovu različitih stanja putem bebinog plača koji ona ne šalje namerno. Majka interakcijom utiče na ponašanje deteta i prilagođava mu se, stvarajući tako dobar sistem međusobne regulacije.
Tokom plakanja dolazi do fine usklađenosti različitih komponenti ponašanja, disanja, oglašavanja i stezanja mišića u jedinstveni ritmički sklop. Osim što ima značajnu socijalnu ulogu, plakanje ukazuje i na stanje nervnog sistema. Wolff (1969) je uočio razliku između tri vrste plača kod beba:
Gladni – osnovni plač
Ljutiti plač
Bolni plač
Gladni i ljutiti plač su slične visine, ali se razlikuju po tome što kod ljutitog plača kroz glasnice prolazi više vazduha, što dovodi do većih varijacija. Bolni plač počinje naglo, a početni period je znatno duži, uz duže periode zadržavanja daha između plakanja.
Drugi istraživači, kao što su Vasta i saradnici (1997), drugačije su odredili vrste plača, kao glad, strah i bol.
Plač zdravog novorođenčeta prepoznaje se po svojoj visini i ritmu. S obzirom da centralni nervni sistem kontroliše kapacitet, stabilnost i koordinaciju mišića odgovornih za plakanje, plač daje informacije o tome kako funkcioniše CNS. Michelsson i Michelsson (1999) su utvrdili da plač novorođenčeta ima osnovnu frekvenciju od 400-600 ciklusa u sekundi, uglavnom sa lagano uzdižućom i spuštajućom melodijom.
Deca koja su „teška“ imaju neugodniji plač od onih sa lakim temperamentom. Plakanje koje se doživljava odbojnim može da pokrene negativnu interakciju između roditelja i deteta. Dete vrlo rano nauči da koristi plakanje kao sredstvo kojim može da upravlja svojom okolinom. Kako bi zadobilo pažnju roditelja, dete već u uzrastu od tri nedelje proizvodi ono što Wolff (1969) naziva „lažnim plačem“.
Sva zdrava deca u određenim periodima razvoja više plaču, uznemirena su, zahtevna, a tada roditelji počinju da sumnjaju u svoje roditeljske sposobnosti. Danas, zahvaljujući sprovedenim istraživanjima, može da se predvidi kada će nastupiti jedna od tih „teških faza“, kada dete zaista ima razloga da plače. To su periodi promena u razvoju koje mu omogućavaju da radi nove stvari, što bi trebalo da bude povod za slavlje, a ne za nemir i strah.
Znamo da se fizički rast i razvoj odvijaju u takozvanim „skokovima rasta“. Dete preko noći može da poraste, počne da drži igračku i prebacuje je iz jedne u drugu ruku, propuzi, ustane i stoji, a zatim samostalno počne da hoda. U tim momentima, u mozgu malog deteta odvijaju se ogromne promene koje ga iznenađuju i uznemiravaju, na koje reaguje pojačanim plakanjem.
Razumevanje detetovih skokova u razvoju roditeljima olakšava da prebrode teške trenutke i detetu pomognu na pravi način, odabirom okruženja i postupaka koji će omogućiti da što bolje iskoristi ove važne prekretnice u svom razvoju.
A kada plakanje postaje prekomerno?
Snežana Milanović, dipl. fizioterapeut
SI Baby terapeut, Marte Meo terapeut
