Danas se zna da je u odnosu majka-dete bitna sposobnost da se prepoznaju i PRAVILNO TUMAČE detetovi signali i da se odmah reaguje na njih. Smatra da je to sposobnost da se stvari vide IZ UGLA DETETA .

Responzivne majke su spremne da prime signale, da ih pravilno interpretiraju i reaguju na njih bez većih odlaganja. Kada ne mogu da odgovore iz nekog razloga, daju do znanja bebi da su primile signal, da su razumele šta joj je potrebno i nude odgovarajću zamenu.

Nekada nije problem u registrovanju signala već u njihovom tumačenju. Tumače ih kroz svoje potrebe ili odbrane ili ne žele da se odreknu svoje slobode, konfora, ne žele da podrede svoje navike ritmu detetovih aktivnosti. Neke majke iz potrebe da sve drže pod kontrolom to primenjuju i na bebama, nameću svoj ritam koji nije u skladu sa detetovim potrebama.

Svako dete se rađa sa kapacitetima određenog oblika socijalnog ponašanja kojom traži brigu od majke i zauzvrat dobija negu i zaštitu, a tako i model ponašanja sa drugim ljudima. Interakcijom ova dva sistema, detetovog koji poziva i majčinog koji odgovara razvija se attachment – afektivna vezanost.

Ponašanja deteta uključuju signale koji imaju dve funkcije:

• Da dovedu majku u blizinu deteta (plač, osmeh, dozivanje)
• Da dovedu dete u blizinu majke (sisanje, privijanje, praćenje)

Ukoliko majka ne odgovori na detetove signale brigom, ako je njena responzivnost slaba, afektivna veza će se slabo razviti.

RESPONZIVNOST MAJKE za signale deteta je ključna za kvalitet attachmenta – afektivne vezanosti kao razvojnog procesa.

Stadijumi se mogu predstaviti kao :

• Homeostatska kontrola
• Prolongiranje pažnje i interakcije
• Testiranje ograničenja
• Pojavljivanje autonomije

Utvrđeno je da novorođenčad imaju sposobnost da pošto stupe u interakciju, imitiraju ili se prilagode pokretima lica koje pravi odrasla osoba. Beba mora da bude u mirnom, budnom stanju a odrasli mora da joj se pažljivo prilagodi, kao što se ona prilagođava njemu. Potom je očigledno da oni, čvrsto povezani, mogu da stupe u imitativno ponašanje – koje može da bude glasovima i facijalnom gestikulacijom.

Ono što stručnjaci tokom dugogodišnjeg rada sa bebama uoče a što svi roditelji koji imaju dvoje I više dece, je da postoje izražene individualne razlike među decom. One utiču utiču i na način na koji će dete učestvovati u ranoj interakciji i na to kako će roditelji odgovoriti na njega. Važnost tih individualnih razlika za rani odnos roditelj-dete ne sme da bude potcenjena.

Čini se da su roditelji programirani da tragaju za individualnošću svoje bebe i vrednuju je.

Što se očevi i majke više ohrabruju da koriste ovu moćnu psihološku energiju kako bi prepoznali karakteristične odgovore i snage kod svoje bebe, njihov rani odnos biće čvršći. Najsrećnije su one porodice u kojima postoji sklad između individualnosti bebe i kapaciteta same porodice za negovanje te bebe. Većina roditelja mora da radi na tome da postignu razumevanje svoje bebe kako bi se postiglo skladno funkcionisanje.

Bebe su od samog rođenja veoma različite što se vidi kada posmatramo njihove reakcije na različite senzorne nadražaje (na zvuk, lica roditelja, dodire, ljuljanje). Da bi mozak mogao pravilno da se razvija, umesto preterane senzorne stimulacije, potrebna uzajamna interakcija sa bliskim odraslim osobama.

Geni koje deca nasleđuju od roditelja imaju veliki uticaj na njihov razvoj u porodici, jer utiču na urođene karakteristike njihovog nervnog sistema i oblikuju način na koji ljudi reaguju na njih.

Ne možemo da promenimo svoje gene, možemo namerno da oblikujemo svoje načine interakcije koji utiču na to kako se ti geni izražavaju (njihova epigenetska regulacija) i kako se naša deca razvijaju.

Savremena istraživanja u neuronauci i neurobiologiji pokazuju da su rana iskustva interakcije zabeležena u mozgu i utiču na sposobnost regulacije emocija.

Iskustva direktno oblikuju dečiji razvoj i mogu uticati na specifičnu aktivaciju gena i oblikovanje veza koje čine strukturu mozga.

Interakcija sa roditeljima utiče na stvaranje neuronskih mreža. Broj veza (sinapsi) zavisi od stimlansa koje dete dobija i okruženja u kojem raste i stiče ta iskustva. Poznato je da neuronske veze koje se ne koriste – propadaju.

Zato su prve godine života kritičan period za RAZVOJ SPOSOBNOSTI REGULACIJE EMOCIJA.