“RESPONZIVNOST” – sposobnosti da reagujemo pažljivo i promišljeno, uzimajući u obzir kako naše riječi i postupci utIču na druge. Jedna od prvih obaveza roditelja jeste da nauče da prepoznaju i predvide stanja svesti svoje bebe kako bi znali da li je ona spremna – za hranjenje, spavanje ili interakciju.
Novorođenče je opremljeno visokopredvidljivim odgovorima na stimulanse iz spoljnog sveta. Zadatak roditelja je da nauče kako da snize sopstveni input da ne bi ugrozili finu ravnotežu kod bebe i kako da usaglase sopstveno ponašanje sa specifičnim individualnim pragovima osetljivosti svoje bebe. Ovo je PRVI KORAK u učenju načina na koji treba negovati bebu.
Od rođenja dete traži saradničku komunikaciju kako bi napredovalo. Kada se beba nasmeši i ispušta nežne zvuke, brižni roditelji reaguju tako da se isto nasmeše detetu i oponašaju neke od zvukova, a onda stanu i čekaju da dete ponovo odgovori.
Kada se govori o uticaju roditelja na dete i njegov razvoj, savremeni stavovi odbacuju postojanje jednosmernog uticaja roditelja na dete već se posmatra važnost međusobnog uticaja u kontekstu šireg socijalnog okruženja. Jer kao što roditelji utiču na dete tako i dete utiče na roditelje, odnosno povratno reaguju na karakteristike i ponašanje koje dete ispoljava. Samo rođenje deteta kao i njegov temperament u velikoj meri će promeniti već postojeći odnos partnera i uvešće ih u potpuno nove uloge roditelja.
U prvih 6 meseci dok dete još uvek ne oseća da je individua, majka ima velik uticaj I mogućnost da mu pomogne u samoregulaciji, sposobnosti upravljanja sobom. Izražajnom mimikom lica aktivira miror neurone u bebinom mozgu, melodičnim govorom, glasom viših frekvencija pobuđuje bebu dok je na potpuno drugačiji način smiruje. Vodi računa o udaljenosti, nalazi se na dIjaloškoj distanci sa koje beba može najjasnije da je vidi, čuje I da može da je dodirne. Nežnim dodirivanjem kože I kontaktom oči u oči aktivira lučenje oksitocina dok joj čvrstim zagrljajem daje proprioceptivnu stimulaciju. Putem senzornih informacija šalje bebi poruku – nalaziš se u mojim sigurnim rukama.
Responzivni roditelji su spremni da prime signale, da ih pravilno interpretiraju i reaguju na njih bez većih odlaganja. Kada ne mogu da odgovore iz nekog razloga, daju do znanja bebi da su primili signal, da su razumeli šta joj je potrebno i nude odgovarajću zamenu.
Način kako se komunicira sa detetom i empatički odgovara na njegove potrebe predstavlja važan deo roditeljstva. Suštinski je važna roditeljska prisutnost – osetljivo stanje u kome prihvatamo signale drugih I unosimo saosećajnost i ljubaznost u svoje interakcije.
Senzorna stimulacija tokom kritičnog perioda ubrzo nakon rođenja od suštinskog je značaja za uspostavljanje mreža u mozgu koje „preslikavaju“ senzacije i omogućavaju razvoj normalnog ponašanja. Nalazi novijih istraživanja sugerišu da je moguće da postoji rani kritični prozor za razvoj interneurona kod ljudskih beba radi uspostavljanja zdravih senzornih odgovora u odraslom dobu.
Senzorna integracija je prirodan, dinamičan, neurološki proces kojim mozak obrađuje čulne nadražaje koji dolaze iz okoline I omogućava ljudima da se adekvatno ponašaju u svom okruženju.
Svako dete ima jedinstven obrazac kojim prima i odgovara na informacije iz čula, a koje su u vezi sa negovim okruženjem i vlastitim telom – individualan profil senzornih preferencija I tolerancija. Sve to utiče i na interakciju roditelja i deteta i u velikoj meri određuje postupke roditelja.
Rano prepoznavanje teškoća pomaže roditeljima da sagledaju problem iz pravog ugla i time pomognu detetu da razvije svoje procese senzorne integracije na optimalan način.
